Obrazovne potrebe

Obrazovne potrebe

Iako je mnogo istraživanja i rasprava koji utvrdjuju modele utvrdjivanja obrazovnih potreba posvećenih problemima ljudskih potreba i u tom smislu obrazovnih potreba, posebno potreba obrazovanja odraslih i na toj osnovi nastalih teorija i pristupa tim problemima, nije na odmet tome dodati još jednu raspravu koja bi ukazala na neke aspekte andragoških modela utvrdjivanja obrazovnih potreba u oblasti kulture. Uprkos brojnim različitim pristupima teorijskog i praktičnog istraživanja ove oblasti, i definisanja pojma obrazovnih potreba uopće i obrazovnih potreba odraslih, treba napomenuti da je veliki stepen shvatanja oko toga da li se obrazovne potrebe ili potreba za obrazovanjem deo svake vaspitne delatnosti, pa tako i obrazovno-vaspitne delatnosti odraslog čoveka.Bez obzira na to što se različito shvata sam pojam potreba i potreba za obrazovanjem i u tom smislu i njihova struktura, svi koje se bave ovim problemima obrazovanja, naročito obrazovnih potreba odraslih, smatraju da su obrazovne potrebe čoveka kao individualnog i društvenog bića osnova svake obrazovne delatnosti, vaspitno-obrazovnog čina i da su prema tome bitan element svakog istraživanja o obrazovanju i obrazovanju odraslih. Ako pojam obrazovnih potreba definišemo kao motivacionu snagu, kao element motivacionog ponašanja i energiju koja služi za ostvarenje cilja onda možemo zaključiti da su upravo ove potrebe pokretačka snaga vaspitno-obrazovnog procesa bilo koje vrste.Potrebe su direktno povezane sa željama i voljom pojedinca i njegovim nastojanjem da se nedostatak nečega eliminiše i da se dovode u ravnotežno izbalansirano stanje i da će se nakon toga osetiti zadovoljstvo.Na koji način i kako će se potrebe javiti u mnogome zavisi kako se opaža celokupna situacija u kojoj potrebe dolaze do izražaja. Potrebe ljudi su sile koje izazivaju unutrašnji procesi ili događaji u sredini koje uzrokuje opažanje, intelektualizaciju, doživljavanje i aktivnosti koje nedostatak nečega konvertuje u stanje ravnoteže. Potrebe obuhvataju kognitivne, psiho-motorne i afektivne elemente i usmeravaju se na cilj koji pojedinac sam sebi postavi. Govoreći o vrstama potreba, možemo pomenuti da postoji širok opseg ljudskih potreba koji omogućava različite klasifikacije po različitim kriterijumima, ali istovremeno i otežava postojanje jedne sveobuhvatne i koherentne sitematizacije i klasifikacije. Čovek kao socijalno biće i kao član grupe mora zadovoljiti i obrazovne potrebe koje su samo jedan deo ljudskih potreba. Na multidisciplinarnost obrazovnih potreba i njihovo mesto u hijerarhiji ukazao je Maslov preko samorealizacije. Poznavanje i bolje upoznavanje obrazovnih potreba preduslov je svakog istraživanja obrazovnih potreba odraslih.

2 Pojam obrazovnih potreba

Potrebe se definišu kao dinamicke snage koje pokrecu celokupna socijalna dejstva i utiču na ponašanje ljudi. One mogu biti objektivne, ali se iskazuju na subjektivnom nivou. Ljudske potrebe su širokog dijapazona koji se kreće u rasponu od bioloskih do kulturnih. Biološke potrebe menjale su sa razvojem društva i kulture.
Postoje razlicite klasifikacije potreba.U najcescoj potrebi je podela na primarne i sekundarne potrebe. Primarne potrebe su urodjene dok se sekundarne sticu prilikom socijalizacije i izgradnje individue. Primarne potrebe moraju se zadovoljiti kao uslov odrzanja fizicke egzistencije. Maslovljeva hijerarhija ljudskih potreba je teorija iz psihologije koju je stvorio američki psiholog Abraham Maslov, koja ističe da se ljudske potrebe mogu razvrstati u grupe, i da postoji jasna hijerarhija između tih grupa potreba. Niži nivoi potreba se moraju zadovoljiti pre nego što se aktiviraju potrebe viših nivoa.

Maslovljeva hijerarhija ljudskih potreba se sastoji od pet grupa potreba a to su, od najniže do najviše, fiziološke potrebe, potrebe za sigurnošću, potrebe za pripadnošću, potreba za uvažavanjem, i potreba za samoostvarenjem. Obično se prikazuje u vidu piramide podeljene na pet nivoa, gde svaka grupa predstavlja po jedan nivo. Fiziološke potrebe su: potreba za hranom, vodom, vazduhom, snom, seksom; potrebe za sigurnošću: neugroženost života, stalan posao, sigurnost porodice, zdravlja, imovine; potrebe za pripadnošću: prijateljstvo, porodica, seksualna intimnost; potreba za uvažavanjem: samopoštovanje, samopoštovanje, uspeh, poštovanje drugih, priznanja svojih uspeha; i potreba za samoostvarenjem: moralnost, kreativnost, spontanost, rešavanje problema, manjak predrasuda, prihvatanje činjenica.

Četiri niža nivoa (fiziološke potrebe, sigurnost, pripadnost i poštovanje) su grupisani kao potrebe nedostatka, koje se vezuju za fizičke potrebe. Zadovoljenje ovih potreba pomaže osobi da raste i razvija se kao ljudsko biće. Za razliku od njih koje se moraju zadovoljiti, potrebe rasta (samoostvarenje) se stalno razvijaju. Osnovna pretpostavka je da se više potrebe iz ove hijerarhije pojavljuju tek nakon što su zadovoljene, većinom ili potpuno, sve potrebe nižeg nivoa.
Takođe, kada se jedna potreba zadovolji, opada značaj njene motivacione uloge, međutim, kada se neka potreba zadovolji, druga brzo zauzima njeno mesto, tako da ljudi uvek teže da zadovolje neku potrebu. Ukoliko te potrebe nedostatka nisu zadovoljene, osoba će se razviti u, fizički i psihički, nezdravu osobu.
Samoostvarenje je potreba vezana za obrazovne potrebe i želju čoveka da pokaže svoje znanje i da se trude da dostignu svoj maksimum. Čovek koji teži samoostvarenju, teži da prihvate sebe i druge i da povećaju sposobnost rešavanja problema. Samopouzdanje dolazi iz ostvarenja potrebe za samoostvarenjem.
Kontinualno obrazovanje tokom celog života nije ni u kom slučaju modernijeg datuma. Drevna društva širom sveta isticala su potrebu za učenjem od kolevke do groba. Danas u 21. veku iznova se nalazimo među onima koji na sav glas propagiraju značaj celoživotnog učenja. Ono što je očito jeste da se kontekst celoživotnog učenja promenio i da je utopijska i plemenita vizija koja je do sada karakterisala celoživotno učenje sada postala neizbežan vodič i organizacioni princip obrazovnih reformi.
Danas je to nezamenljivo oruđe koje obrazovanju omogućava da se suoči sa svojim mnogobrojnim aktuelnim i novonastajućim izazovima. U današnje vreme čoveku nisu dovoljne iste one životne i radne veštine koje je posedovao pre pet godina. Sposobnost da se nauči da se uči, rešavanje problema, kritičko poimanje stvari i anticipatorno učenje – samo su neke od suštinskih veština i sposobnosti potrebnih svima, u vremenu kada 60% profesija i poslova koje bi otprilike trebalo obavljati u naredne dve decenije još uvek nije poznato.
Celoživotno učenje podrazumeva da se građanima pruži prilika za učenjem u svim starosnim dobima i brojnim kontekstima: na poslu, kod kuće i kroz aktivnosti u toku slobodnog vremena, a ne samo uobičajenim putem kao što je škola i visoko obrazovanje. Celoživotno učenje predstavlja krajnji ishod informatičke pismenosti.